Opasnost od korona virusa je postala opšta i nezaobilazna tema. Mogu se čuti i pročitati raznorazne informacije, od krajnje ozbiljnih i stručnih do diletantskih, šarlatanskih i čak zlonamernih. I to je sasvim razumljivo, jer se Svet, naročito onaj njegov razvijeniji deo, od II Svetskog rata nije susretao sa tako podmuklom opasnošću. Zbog toga i ja osećam potrebu, iako je mnogo toga već napisano, da istaknem jednu karakteristiku trenutne situacije koja je do sada bila malo ili nimalo analizirana i obrazlagana, a to je ocena sposobnosti našeg društva da se odupre opasnostima koje ugrožavaju njegov opstanak i predlog kako da se ta sposobnost digne na viši nivo.
Mi stariji znamo da je u bivšoj Jugoslaviji o tome itekako vođeno računa i da je kroz sistem opštenarodne odbrane i društvene samozaštite ta sposobnost društva bila vrlo razvijena. Raspadom Jugoslavije raspao se i sistem društvene samozaštite. Zahvaljujući njegovim ostacima za vreme bombardovanja od strane NATO pakta uspešno smo gubitke u ljudskim životima sveli na minimum. Posle toga nismo izvukli pouke i nismo ulagali u obnovu i razvoj sistema društvene samozaštite. Naprotiv, u ranoj fazi razvoja demokratskog društva, kroz koji je Srbija prolazila i još uvek prolazi, apsolutni prioritet i glavni cilj struktura na vlasti je bio da razviju sisteme za osvajanje glasova na izborima i održanje na vlasti. Takvi sistemi su razvijeni do neslućenih razmera, uglavnom na pogrešno postavljenim osnovama, dovodeći ih često do negacije same suštine demokratije.
U dubokoj podeljenosti društva na “naše” i “njihove” zapljusnula nas je poput cunamija opasnost od korona virusa. Prvobitno neshvatanje opasnosti i nepripremljenost za prihvatanje odgovornosti i preduzimanje blagovremenih odgovarajućih mera u skladu sa njenom težinom je najblaže rečeno bilo bolno. Smeškanje na televiziji pred očima celokupne javnosti, slanje naših žena u šoping u Milano i ostale nedostojnosti narod Srbije neće niti zaboraviti niti oprostiti.
Par dana kasnije, kada se uvidelo da je đavo odneo šalu i da dolazi po svoje, predsednik je iz osnova promenio retoriku. Prvo je počeo da nastupa u njegovom uobičajenom prenaglašeno patetičnom maniru, dodvoravajući se pre svih penzionerima, javno potencirajući “koliko ih voli”, zaboravljajući da im je u skoroj prošlosti tokom dugih četiri godina protivzakonito oteo 760 miliona dolara, bez ikakve namere da im se oteto ikada vrati. Odmah zatim, uvedeno je vanredno stanje, a potom i policijski čas za nas starije građane.
Osnovna karakteristika preduzetih mera je da je u ovom momentu neophodno da svi budemo jedinstveni i solidarni, sa dubokom empatijom jednih prema drugima. I to je apsolutno opravdano i u potpunom saglasju sa opasnošću koja nam preti. Što se mene tiče, ja ne da podržavam preduzeto, nego sam pristalica još rigoroznijih mera, ubeđen da samo najstroža izolacija i čvrsta disciplina svuda gde je to moguće može rezultirati uspehom i spasiti ljudske živote. Tu meni ništa nije sporno.
Pa šta je po meni onda sporno u ovoj situaciji? Zašto ja uopšte pišem ovakav tekst? Po mom dubokom ubeđenju, premda postoji mogućnost da moje gledište nije ispravno usmereno, kada se u državi uvede vanredno stanje, da bi se pobedila opasnost zbog koje je uvedeno, nju mora da vodi državnik koga će bezuslovno i bespogovorno, sa dubokom verom, slediti svi građani. Mora biti državnik kome će narod verovati, da bude suštinski, a ne formalni, predsednik svih građana. Da li je Aleksandar Vučić taj? Po meni nije. Ako želi da bude suštinski predsednik svih građana i da nas vodi u odsudnu borbu protiv pošasti korona virusa, on mora da nađe način da ujedini duboko podeljeno društvo.
Jedini mogući način da to postigne je da učini ličnu žrtvu, da se odrekne liderstva i svih funkcija u svojoj političkoj organizaciji (kao što je to učinio njegov prethodnik, Toma Nikolić kad je postao predsednik Srbije) i da se izdigne iznad svih politika, da konačno stane u službu interesa svih građana. To je conditio sine qua non ako želi da bude pravi državnik i predvodnik nacije u teškoj borbi koja je pred nama. Takođe, što nikako ne sme biti zanemareno, sanacija ekonomskih i svih ostalih posledica kada pandemija korona virusa prođe će u značajnoj meri zavisiti od toga da li će se sprovoditi u uslovima već postignutog jedinstva ili ćemo se vratiti na stare, razarajuće podele.
Bor, 19. 03. 2020. god. dr Branislav Mihajlović
Branislav Mihajlović - OSLOBAĐANJE ISTINE 