ШЕСТИ АВГУСТ, СВЕТА БАРБАРА И СВЕТИ ПРОКОПИЈЕ

 

Немам намеру да било кога повређујем. Желим само да данас, шестог Августа, из себе избацим нешто што ме дуги низ година притиска и чега се увек сетим на данашњи дан.

Мој отац је из села Рготина, двадест километара од Бора, 1936. године дошао да ради у Јами борског рудника. И ту је радио цео живот. Био је један од задњих коњоводаца у Јами. И причао ми је рударске приче. Ја сам их слушао и растао са њима. Памтим слику када ме је отац, мало свечаније обучен, у новим подврнутим рударским чизмама (старији борани знају шта то значи) повео негде, не сећам се где. И срео се с пријатељем кога дуго није видео. И овај га је упитао, то ми још увек звони у ушима: „Владо, шта радиш?“, а мој отац, омален, скроман по природи, ћутљив, одједном нарасте до неба, па из пуних груди дубоким, озбиљним, препоносним гласом одврати: „Ја сам рудар!“.

Због тога ово пишем. Некада су се рудари поносили својим послом. Знали су да  њихов рад спада у групу најтежих људских делатности. Знали су да се тим послом зарађује хлеб „са девет кора“. Радили су часно и поштено. Били су солидарни, истински, искрено. Спремни да се жртвују да би свима другима било боље.

Средином деведесетих година, у време раног пост-комунизма, сећам се председник Општине Бор је био Илија Таникић. И он је између осталих и мене сваког шестог августа звао на пријем у свечаној сали Скупштине Општине Бор. Ја сам само једном отишао и никад више. Био сам тужан. Зашто? Па зато што је шестог августа празник славио цео Бор и Мајданпек, а моји рудари у Јами су тај дан морали да раде. Уз сендвич. Сви су славили осим њих. А тај празник је потекао из рударске славе – Светог Прокопија. Илија Таникић за то није крив, али ја сам се осећао као када он мене зове као госта на његову прославу МОГ празника. После тога ја сам сваког шестог августа отишао на Јаму, пресвукао се, сишао на радилишта, поразговарао с рударима и после изласка са сарадницима попио пиће, мало проћаскао и отишао кући. Тврдо сам се заклео у себи да ћу се борити да се што пре врати Свети Прокопије као рударска слава, да рудари Јаме имају своју, и само своју славу, која им је шестог августа неправедно одузета.

То смо успели после неколико година. Прва прослава је била на Совинцу, средином деведестих година. Ја сам одржао говор, објаснио и образложио свима зашто је Свети Пртокопије за Јамце толико важан. Да је то традиција. Објаснио сам да су пре II Светског рата у Србији постојале две различите рударске славе: тамо где је власник био православне вероисповести празновао се Свети Прокопије, јула месеца, а тамо где је власник био католичке вероисповести славила се Света Барбара, децембра месеца. После тога се успоставила традиција прославе Светог Прокопија, али уз велики отпор и неразумевање околине.

Данас је поново Свети Прокопије маргинализован. Данас се слави шести август. Централна свечаност у Мајданпеку. Свечаност организују они који су уништили РТБ Бор. Ја, народни посланик, син рудара, рударски експерт, човек који је цео живот провео са рударима и за рударе на ту свечаност нисам позван. Да се разумемо, и да сам позван, не бих отишао, али поента је у томе да се у таквом поступању изгубила суштина, слави се тамо где нема места за славље.

И зато сам на данашњи дан тужан. Поново. Изгубили смо понос, достојанство, више нисмо у стању да као мој отац пре много година из пуних груди узвикнемо: „Ја сам рудар“! У мени остаје нада да ће се то, ипак, у скорој будућности десити.

 

Бор, шести август 2016.         Др Бранислав Михајловић, дипл. инж. руд.

Народни посланик

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s